Umair Haque čuveni Britanski ekonomista tvrdi - NEĆEMO DOŽIVETI 2050- SVET GORI!!!

Takozvano vreme izumiranja planete sve je bliže. Mi gotovo ništa ne radimo da to sprečimo.

Umair Hak , britanski ekonomist i blogeru Harvard Business Reviewu te autor knjige The New Capitalist Manifesto: Building a Disruptively Better Business, napisao je tekst pod naslovom “Nećemo doživeti 2050.”

Ovim putem prenosimo njegovu zabrinjavajuću poruku:

• Postoji jedna brutalna istina sa kojom ćemo se svi morati suočiti.

Pogledajte svet. Šta mislite kako stvari idu?

Evropa gori. Čitav kontinent. Požari se protežu od Francuske, preko Španije i Portugala, do Grčke. Temperatura je dostigla 45 stepeni Celzijusa. Umorni vatrogasci pokušavaju da ugase požar.

Brojne su priče o porodicama i turistima koji beže u borbi za goli život.

U međuvremenu, u Londonu je vlada izdala prvo nacionalno izvanredno stanje zbog temperature. Doći će do 40 Celzijevih stepeni, možda i više. Puno ljudi će umreti. Budući da je ovo Brexit Britanija, mesto koje uživa u glupoj darvinističkoj slavi – nikoga nije briga. Ali Britanija teško da je nacija spremna za ekstremne vrućine. Sada je leto. Vreme smrtne vrućine.

U Americi? Zapad je na izmaku. Jezera Mead i Shasta Lake presušuju. Predviđa se da će prelomnu tačku dosegnuti 2025. godine. To je za dve godine. Ovaj sistem ide ka katastrofalnom kvaru. Zbog njega postoje gradovi poput Las Vegasa i Phoenixa. Održava kalifornijsku poljoprivredu, koja je američka žitnica. Kada će otići u nepovrat?

Ali sve ovo je tek početak.

Šta kad žetve propadnu?   

• Jesam li spomenuo pandemiju? Još jedan Covid val? Vratit ćemo se na to.

Zbog smrtonosne vrućine, usevi počinju propadati. Koje vrste useva? Bolji odgovor je: šta nije na popisu? Žetve svega, od kakaovca do kafe, pšenice, šećera i senfa, počinju opadati. Neće stati, jer neće ni vrućina. Usevi o kojima zavisi naša civilizacija? Ni oni ne mogu preživeti smrtonosnu vrućinu. Dakle, što se događa kad žetve propadnu?

• Cene rastu. Izbijaju nestašice. Oboje se sada počinje događati. Moja žena se vratila u Ameriku – ja sam u Evropi. Svakodnevno me zove da mi kaže kako brzo rastu cene. Saosećam i kažem joj da Evropa gori. Ovo je naše svakodnevno čavrljanje.

U doba izumiranja.

• Šta se događa dok cene rastu? Inflacija tutnji. A šta se događa kao posledica inflacije? Ljudi postaju sve siromašniji. Što ljudi koji su sve siromašniji više ne mogu sraditi? Ulagati. Ne mogu si priuštiti plaćanje poreza koji financiraju moderne društvene ugovore. I tako se društva jednostavno počinju raspadati. To je zapravo začarani krug u koji su upale mnoge, mnoge civilizacije pre nas. Siromaštvo rađa nemogućnost poduzimanja zajedničke akcije i zajedničkih ulaganja. Svi sistemi zlatnog doba? Jednostavno se počnu raspadati, kvariti, kvariti — i sada više nema ništa što bi ih moglo popraviti, jer se ljudi samo bore za ono osnovno, svaki dan malo ogorčenije.

Koja je brutalna istina do koje pokušavam doći? Ide ovako. Nećemo dožieti 2050. Niti blizu toliko.

• Sada dobro pogledajte. Mislite li stvarno da će naša civilizacija preživeti još tri decenije ovoga? Inflacija koja leti u nebo, rastuće nestašice, nenadmašne temperature, smrtonosne vrućine, neuspele žetve, uništeni sistemi, kontinenti u plamenu, mase koje se okreću ludilu i teokraciji i fašizmu kao rezultat?

• Ozbiljno? Još tri decenije? Gde je svako leto mnogo gore od ovog?

• Budimo realni na trenutak.

Zašto nećemo doživeti 2050.?

• Zašto biram 2050? To je datum oko kojeg su do sada usredotočeni naši napori u borbi protiv “klimatskih promena”. Nacije sveta udružile su se i odabrale 2050. kao datum za postizanje “neto nule”, što znači da je tada planirano uravnotežiti emisije ugljenika.

• To je lep cilj. Nije loše. Postoji samo jedan problem. Nećemo , opet ponavljam dožieti 2050.

Zašto ne?

• Temperatura već raste tako brzo da većina modela nije očekivala da će biti ovako vruće do 2050. Pa koliko će vruće biti 2050.? Zapravo, zaboravite to. 2040. Ne, zaboravite i to. Probajmo…2030. U Evropi smo već na 45 Celzijevih stepeni. 50 stepeni u Aziji. To je nekoliko dana tu i tamo. Ovim tempom? Do 2030. to više nije samo nekoliko dana — to će biti nedelje , a možda i nizovi tjedana. Šta se tada događa?

• Puno stvari. Mega požari počinju i ne gase se. Današnji neuspesi useva su još gori. Kao rezultat svega ovoga, inflacija raste još jače nego sada, a ljudi si ne mogu priuštiti ono osnovno, pa se porezi moraju smanjiti, što znači da se nema više što ulagati u sisteme koji su nam potrebni za borbu protiv svega navedenog.

• Zamislite sada 2040. Pandemije, koje su trend, efekt izumiranja – dok se životinje i ljudi sve češće ‘trljaju’ – samo se ubrzavaju. Covid nikada nije prošao. Nastavio je mutirati, a pojavile su se i nove vrste boginja. Zatim su tu i ne-usevi, nestašice, kvarovi sustava, inflacija. Onda je tu demagogija i fašizam. I povrh svega toga, životinje su sada počele umirati na ozbiljne načine – i tako sve što ovisi o njima takođe počinje propadati. Ribe nisu tu da čiste reke, koje sada teku unatrag, jer more nadire u njih. Kukci nisu tu da podrivaju tlo. Šta se tada događa?

Kolaps

• Problem je ovde isti. Kolaps se događa brže i jače nego što smo zamišljali. Nego što su modeli rekli da hoće. Onda su stručnjaci koji su poricali da će se to ikada dogoditi rekli da može. Nego što su teorije zamislile da bi trebalo.
• Najgori mogući scenario nastavlja se ostvarivati. To je zato što nismo civilizacija koja živi prema načelu predostrožnosti: nadaj se najboljem, možda, ali planiraj najgore. Nemamo nikakav osnovni plan za nepredviđene situacije, ako stvari stvarno postanu tako loše. Jer to loše je egzistencijalno. Imati nešto u ormaru. Sačuvati nešto za crne dane.

• Napori cele naše civilizacije u borbi protiv događaja koji će zauvek definisati istoriju – Izumiranja, šestog u dubokoj istoriji, poslednje je bilo u Permu, koje je izbrisalo 96% posto svih morskih vrsta – svode se, do sada, samo na ovo. Ostvarimo neto nulu do 2050., ljudi!! Nije dovoljno. Nije ni dovoljno brzo. Nećemo doživeti 2050. Ono što će ostati do 2050. je pušeća ruševina onoga što je nekoć bila civilizacija, opustošena pandemijama, spaljena megapožarima, očajnički tražeći spas u teokraciji i vodeći gorke ratove, fašizam koji se sukobljava sa susedima međusobno se hvatajući za gušu, kao u Americi, predmetu razbijenih sustava i institucija, samo sećanjem na jednu civilizaciju.

• U tom trenutku – mnogo pre toga, zapravo, verovatno ponekad oko sredine 2030-ih – naša civilizacija uopšte neće moći pružiti ono osnovno. Hronične nestašice svega, od hrane do vode, lekova i električne energije bit će normalne, kao i svi učinci takvih nestašica, od inflacije preko političke nestabilnosti do kolapsa društvenih veza i poverenja.

• Mi smo civilizacija koja se upravo sada bori osigurati ono osnovno.

• Nikada nismo doživeli ništa slično u 300.000 godina koliko postojimo, jer se poslednji put dogodilo pre 65 miliona godina. Izumiranje će rascepiti vreme, oblikovati politiku i definisati kulturu zauvek, nakon nas. Naše potomstvo će nas videti onako kako mi gledamo na ljude iz kamenog doba, ili možda srednjovekovne vrste – zašto nisu ništa učinili, pitat će se? Zašto su sedili zalepljeni za glupe Marvelove filmove i raspravljali o zamenicama i dopuštali demagozima da žrtvuju i mrze… dok je njihov planet umirao?

• Ovo što radimo je nedovoljno. Ne morate previše razmišljati o tome. Naši napori su samo po sebi neadekvatni. Stvari su sada toliko loše. Samo napred, razmislite o 2025. I zadrhtite. Većina nas ne može ni zamisliti svet 2030. ili 2040. Hoće li ga uopše biti? Šta će ostati od ovoga što smo nekada zvali civilizacijom?

Menjajmo se ako mislimo preživeti

• Svi znamo šta treba učiniti. Ono što nedostaje je volja. Levica je previše zauzeta raspravama o zamenicama da bi brinula o sudbini života na planeti. Centar je previše zauzet bivajući prestravljen desnicom – i previše zauzet smejanjem levici – da bi podigao prst da spasi mnogo toga. Desnica je u međuvremenu shvatila da je traženje žrtvenog jarca ranjivih skupina čarolija koja očarava radničku klasu čak učinkovitije od Marvelovih superheroja u glupim odelima. I tako ne idemo nigde. Gledajući sve to, mladi su u stanju paralitičkog šoka, izgašeni i sagoreli.

Nije dovoljno dobro.

• Svi bi trebali razumeti. Nećemo doživeti 2050. Sve dok se ne promenimo. Zahtevaj bolje. Menjamo vlastita društva, navike, stavove, očekivanja. Transformirajte naše društvene ugovore, ekonomije i politike. Prestanite previše razmišljati, skrivati ​​se, raspravljati i učinite to. Počnite raditi ono što svi znamo šta treba učiniti – naravno, postoji nekoliko ludaka koji će i dalje “raspravljati” o tome. Ali mi ostali znamo. Sprema tome, znamo sada šta nam je raditi – MENJAJMO SE AKO ŽELIMO OPSTATI!!!

Preuzet tekst

oKo nAs