JAKO TUŽNA SUDBINA MALIH SESTARA DUNjE(7) I JANE(4) Otac(29) im je poginuo a zatim i majka preminula. Žive sa bakom i dekom na selu sa samo 150 KM mesečno!(VIDEO)

Muka, žalost i nemarnost kolektivna.

U brdskom selu Bačvište kod Vladičinog Hana žive Zoran (65) i Gordana (57) Stošić sa unukama Dunjom i Janom, o kojima brinu već tri godine nakon sinove smrti. Nesrećnim spletom okolnosti devojčice su ostale bez oba roditelja i iako im ljubavi i porodične topline ne manjka, ne znaju za muku sa kojom se baka i deka, pored tuge za sinom, svakodnevno suočavaju.

Jedini stalan prihod koji ova porodica ima za devojčice koji, u zavisnosti od meseca, iznosi od 150 KM za obe.

• Sin, Bojan sa samo 29 godina nam je poginuo u saobraćajnoj nesreći oktobra 2019. godine. Te iste godine ga je napustila supruga, više puta ih ostavljala i vraćala se. Živeli su posebno, u Bačvištu, iznajmljivali i stan u Repincu, prigradskom hanskom selu. On je radio u Vojsci Srbije, čuvao decu, povremeno uzimao bolovanje zbog njih, pomagala sam i ja. Nadao se da će supruga da se vrati zbog devojčica. Međutim, ona je podnela zahtev za razvod braka, prvo ročište je zakazano za august, a onda za oktobar. U međuvremenu on je nastradao, njegova bivša supruga ove godine, a deca ostala bez roditeljksog staranja”, ispričala je baka Gordana.

Ona i njen suprug, oboje bez posla, preuzeli su brigu o djeci – starijoj, Dunji, koja je tada imala samo četiri godine i mlađoj, Jani, sa samo godinu dana. Gordana je dobila starateljstvo nad decom i s obzirom na to da je jedini prihod koji su imali bio dečji dodatak, koji nije dovoljan ni za najneophodinije potrebe dece, pokušali da dobiju socijalnu pomoć.

• “U Centru za socijalni rad su nam rekli da nemamo pravo na socijalnu pomoć, jer je moj suprug podneo zahtev za penziju. Obratila sam se predsedniku opštine za pomoć, koji nas je uputio na centar za dodelu jednokratne novčane pomoći od 1000 KM. Ni pravo na porodičnu penziju od oca devojčice nisu mogle da ostvare jer je sinu nedostajalo četiri-pet meseci radnog staža. Obraćali smo se i u Fondu PIO, pitala sam da li postoji mogućnost da godine radnog staža sina i snaje spoje, kako bi deca imala penziju, ali ni to nije moglo”, kaže Gordana.

Tako su Stošići, pored tuge za sinom, ostali da žive i u finansijskoj neizvesnosti. Kažu da su imali zasad maline, pokušavali da nastave da rade, ali bez pomoći i sa dvoje tako male dece nikako nisu mogli i napustili ga jer ovo voće, dok traje berba, traži maksimalnu posvećenost. Zoran ne bira poslove i, uprkos tome što ima 65 godina i nije dobrog zdravlja, radi sve što tokom sezone može da nađe – od građevine pa do seče drva, dok žena čuva devojčice.

• “Leti se i nekako snađemo. Zima kada dođe, baš je teško… Deca traže grickalice, traže slatkiše… Rastu, treba im odeća i obuća. Starija je pošla u školu, i tu treba para. U Bačvištu škole nema odavno, pa je Zoran svakodnevno vozi u Stubal, 10 kilometara u jednom pravcu, a ide dva puta dnevno. Od škole za troškove prevoza dobijamo 100 KM mesečno”, dodaje Gordana.

Jedino što im nije veliki problem je garderoba. Stošići imaju i dve odrasle kćerke, udate u Vranju. Starija ima jednu kćerku, a mlađa tri, pa im one daju odeću za unuke. Vremena su teška za mnoge, one imaju svoje porodice i finansijski nisu u mogućnosti da im pomažu, niti imaju koga drugog ko bi to mogao. Sa nestrpljenjem čekaju rešenje o Zoranovoj penziji, koja sigurno neće biti bog zna kolika, s obziroma da je radio u nekadašnjem “Delišesu”, najvećoj fabrici u hanskoj opštini u kojoj su plate bile jedne od najnižih, ali će ipak biti neka sigurnost.

Ukoliko ima humanih ljudi koji žele da pomognu, mogu da se obrate redakcijama “Vesnika017” i “rtv- vranje” ili našoj redakciji Oko Nas  i ponude pomoć devojčicama kako bi im deka i baka pružili što bezbrižnije detinjstvo i odrastanje u muci koja ih je snašla.

U priloženom linku pogledajte celu priču o ove dve male i hrabre devojčice.

Ukoliko želite i možete pomoći ovim devojčicama , možete se porukom javiti na navedeni naš kontakt.

OkO NaS – MI SMO UZ VAS