JEZIVA ISPOVEST PREŽIVELOG PUTNIKA NAKON AVIONSKE NESREĆE - Ako se ne vratim ti pojedi ostale!(FOTO)!

SVET

Pošli su na utakmicu omiljenog tima i u provod, koji se pretvorio u borbu za preživljavanje kakvu je malo ko preživeo.

Pad aviona u kojem je urugvajski ragbi tim “Old Kristijans” putovao u Santjago u Čileu da odigra utakmicu sa svojim prijateljima-navijačima, tema je niza dokumentaraca, igranih filmova, a sada i hit-serije. U oktobru 1972, dogodila se jedna od najvećih sportskih, a i generalno, avionskih nesreća u istoriji. Avion sa sportskim timom i prijateljima srušio se u Andima, a oni koji su preživeli taj pad više od 70 dana su se borili sa strašnim vremenskim uslovima, sa glađu i bili su primorani i na kanibalizam. I to nije bilo sve strašno što im se dogodilo u tom stradanju.

Neverovatnu priču o toj drami otkrio je Karlos Karlitos Paez u intervjuu za emisiju “Minutes With” i prenosimo vam najznačajnije detalje te priče kakva se teško može i zamisliti i razumeti, a nezamislivo je kako je bilo onima koji su to proživeli i preživeli. Pročitajte.

“Bol u stomaku kao posledica toga što ne jedem ništa je nepodnošljiv. I u tom trenutku smo shvatili da svi dolazimo na istu ideju. I svako je razmišljao o njoj, a nije rekao ni reč. Prva osoba koja je to izgovorila je Nando Parado, kada sam mu rekao da više nemamo bilo kakvu zalihu hrane. Rekao mi je ‘Karlitose, ja ću da pojedem pilota’.

Pauzeova priča počela je u Montevideu, gde je, kako kaže, bio razmaženi sin jednog od najpoznatnijih ljudi u državi. “Rođen sam i odrastao sam u Montevideu. Očevo ime bilo je Karlos, pa su mene svi znali kao Karlitosa, sina čuvenog slikara. Mogu da kažem da je bio veoma popularan, jedna od najpopularnijih osoba u Urugvaju. Bio sam razmaženo dete. Tačnije, veoma razmaženo, jer bih dobijao doručak u krevetu i imao sam dadilju. Takav mi je bio život do 18 godine, a onda se potpuno promenio. Tada je Svevišnji promenio scenario naših života”

Sve se dogodilo u oktobru 1972. Posle jednog avionskog leta više ništa nije bilo isto u njegovom životu, a i u životima ostalih koji su preživeli pad u Andima. “Išao sam u irsku školu, Koledž hrišćanske braće. Stvorila se prilika da odem na taj let, koji se nije ticao samo ragbi utakmice, već je ideja bila da povedem što više drugova, da bi put bio jeftiniji. Bila je to prilika da mi svi tinejdžeri putujemo u drugu zemlju, a ne samo da gledamo ragbi, već i da kupimo odeću, da izađemo sa devojkama ili bar da probamo da izađemo sa njima. Možete zamisliti koliko smo bili euforični. Mislili smo da je ceo svet u našim rukama i bio je to trenutak potpune sreće, oproštaj od adolescencije i zavisnosti od naših roditelja”

“U avionu je bilo 40 putnika i pet članova posade. Što se tiče putnika, bilo je 35 muškaraca i pet žena, rođaka nekih putnika. Ukupno nas je bilo 45. Bio sam srećan kada sam se ukrcao, voleo sam avione. Trebalo je da letimo iz Montevidea u Santijago u Čileu i trebalo je da preletimo Ande, planinski venac. Trebalo je da prespavamo u Mendozi, poslednjem gradu pre Anda, jer bi vreme moglo da bude veoma loše da bismo tog dana preleteli Ande. Plan je bio da nastavimo sledećeg dana. U svakom slučaju, avion je poleteo prema Čileu, počeo je da prelazi Ande, a ja sam sedeo do prozora. Rafael Ečavaren sedeo je do mene i pitao me da li možemo da se zamenimo, da bi napravio fotografije za svoju devojku. Bilo mi je teško, s obzirom na to koliko sam bio razmažen, da se odreknem mesta kraj prozora, ali bio sam najmlađi tamo i hteo sam da pokažem koliko sam zreo. Reagovao sam i pompezno i rekao ‘Naravno, Rafaele, sedi, uopšte mi ne smeta’.

Srećan je seo na mesto do prozora, a ja sam pokušao da sakrijem od svih koliko sam bio ljut. A taj čin zamene mesta sedenja je razlog zašto sam ja sada ovde, a on nije. Nekoliko minuta posle toga, jedan od vojnih članova posade rekao je da moramo da vežemo sedišta jer ulazimo u turbulenciju. I zaista, vezali smo se, a avion je počeo da se trese. I odjednom smo osetili da avion upada u ogroman vazdušni džep, jer smo propali 600 metara iznenada. Bili smo mladi i naivni i vikali smo ‘Ole’, kao da smo na borbi bikova, a kada se ponovilo propadanje, viknuli smo ‘Ole’, ali je tada uzbuđenje preraslo u strah. A, onda je strah prerastao u paniku. Čuli smo zaglušujuću buku motora, ‘nos’ aviona se uzdigao i osetili smo najstrašniji udarac koji možete da zamislite. Avion je donjim delom i krilom udario planinu. Prepolovio se na dva dela, nastavio da leti, a onda se prednji deo aviona srušio niz planinu kao sanke niz padinu i tako je išao oko dva kilometra. Čudom, nije udario ni u jedan kamen na putu ka dole. Da jeste, rezervoar sa gorivom bi eksplodirao. Ipak, pamtim da sam počeo da se molim kada sam osetio udarac unutar aviona. Pomislio sam – neću dugu molitvu da govorim, neću stići, izgovoriću samo ‘Zdravo Marijo’ i uspeo sam da završim tu molitvu kada se rezervoar zaustavio na sigurnom. Naravno, mnogo toga se dogodilo dok sam se molio – avion se prepolovio, jeziva hladnoća je prodrla, nastao je apsolutni haos i ljudi su leteli na sve strane, dok se avion nije iznenada zaustavio. Svi smo bili zgnječeni između metalnih konstrukcija i trebalo je vremena da shvatimo šta nam se dogodilo”

Avion je pao sa visine od 3.500 metara. Da li Karlitos pamti koliko ljudi je poginuli i kakve su povrede zadobili oni koji su preživeli? “Računajući one koji su poginuli u padu i one koji su poginuli kasnije te noći, samo je 27 od prvobitnih 45 putnika doživelo sledeći dan. U životu nisam video mrtvu osobu, a odjednom sam bio okružen mrtvim ljudima i živima koji nariču, a sve to na minus 25 stepeni Celzijusa, bez ikakvih potrepština, u potpuno nepoznatom okruženju. Roj Harli, jedan od preživelih, smatra tu noć paklom, jer je bila užasna. Bili smo smrtno promrzli, preplašeni i gladni do smrti, nisam imao majku, oca, ni dadilju. A, kada je ta užasna noć prošla i kada je došla subota, bila je divna na Andima, a mesto naše nesreće bilo je kao sa švajcarske razglednice. Bili smo okruženi planinama. Kao u amfiteatru, okruženom planinama, ispred nas je bila dolina… Predeo je bio prelep, ali i paradoksalno dramatičan, jer je smrt bila svuda oko nas i nismo imali bilo šta, zato što vojni avioni ne prevoze hranu kao komercijalni, već smo imali samo konzervu morske ribe, za nas 27, dve ili tri čokolade, imali smo jedno piće, ali tek za čašicu”.

OVDE možete pročitati dnevni horoskop za 07.04. ukoliko ste preskočili.

“Spasilačke službe su odmah krenule u akciju, ali im od njih nije bilo pomoći. “Tog dana videli smo dva aviona iznad nas, preleteli su nas i mislili smo da su nas videli, slavili smo, vikali, ubeđeni da su nas videli. Roberto Kanesa i ja popili smo pola flaše viskija, uvereni da su nas uočili iz aviona. Počeli smo tako da ih čekamo da dođu po nas, a zadatak Gustava Nikoliča bio je da sluša radio i da čuje odakle dolaze po nas. I iznenada, desetog dana, Gustavo je čuo vesti da je potraga za nama prekinuta. Došao je do mene, verovatno zato što sam bio najmlađi.

Izvor/ Beograd.in

Oko Nas