KAKO JE DEDA ČEDA SPASIO MANASTIR LJUBOSTINJU OD NEMACA - Svedoči njegova unuka!(FOTO)

Piše: Slobodan Mančić

Kako je deda Čeda spasio manastir Ljubostinju od nemaca.

Svedocenje unuke - Moj deda Čeda potiče iz Bogdanja iz familije Minić. Sebi ga uzimaju i odgajaju baba i deda iz Prnjavora .

• Kad je došao rat, kao i mnoge ljude u to vreme i on je bio odveden Nemačku u zarobljeništvo. Dok je bio u Zarobljeništvu, ženu su mu zaklali četnici kod kućnog bunara. Ralog za to je bio taj što nije htela da pristane da ide sa njima u šumu.
• Deda se vratio u Jugoslaviju, čim su im dozvolili da mogu da idu kuda hoće. Tad u Jugoslaviji su još uvek bile nemačke trupe.
• Bilo je to jednog dana oko 1943 godine kada je cuo da su nemci okupirali manastir Ljubostinju. Znajući Nemački koji je naučio u zarobljeništvu kako da se ponaša i razgovara sa njima, on je odmah otišao u manastir. Zatekao je strašan prizor u vazduhu se osećao miris benzina koji su Nemci već prosuli po konaku i oko manastira. Stoka manastirska je već skoro sva bila natovarena na kamione, a sestre su bile postrojene u dvorištu.

• Obratio se na tečnom nemačkom vojnicima i zatražio da razgovara sa njihovim nadređenim. U razgovoru sa njim shvatio je da je neko od naših prijavio da se u manastiru kriju partizani i da Manastir Ljubostinja sarađuje sa njima i pomaže im. Razgovarao je dugo sa tim oficirom i objasnio mu da se tu radi o nekoj teškoj prevari i smicalici upravo tih istih komunista. I da je verovatno neko od njih i prijavio manastir da bi im se naudilo . Objasnio mu je stav naše crkve prema istima i upitao ka: Jeste li pronašli nekog partizana ovde? Gospodine zar vas nisu obavestili vaši obaveštajci, da u manastiru vlada tifus? Na te reči oficir je povikao Halt! Halt - Brzo je naredio da se sva stoka pusti i da se svi podhitno udalje iz manastira.
• Otišli su brže nego što su došli, čak za sobom ostavivši neke stvari u strahu da se ne zaraze sa tifusom.

• Sestrinstvo manastira Ljubostinja nije zaboravilo nikad ovo mom deda Čedi. Na svakoj slavi manastirskoj on je imao počasno mesto za stolom. Nas kao decu, su uvek mazili i gledali ko da smo njihovi rođeni . Uvek su nam poklanjali gomilu slatkiša raznih i dozvoljavale da radimo šta hoćemo i da ulazimo gde hoćemo. I ako to ostaloj deci nije bilo dozvoljeno. Ja se sećam, kada je moj deda preminuo. Te večeri je u našu kuću došla pokojna mati Varvara Ljubostinjska. Rekla je mojima da su oni oslobođeni svih spremanja za sahranu i da je to od sad njihova briga. Sutra dan je u dvorište došao traktor sa prikolicom punim hrane i pića i svemu što je bilo potrebno tad za sahranu. Čak su i platile da se zakolju prasići van manastira i da se donesu za narod po običaju. Tog dana čitavo sestrinstvo manastira Ljubostinja došlo je mom dedi na sahranu. U manastiru su ostale samo dve starije sestre da manastir ne ostane sam. Otpratile su ga sa velikim počastima a pojanje monahinja odzvanjalo je čitavom dolinom. Sa velikim poštovanjem i oprostile su se od svog dobročinitelja i spasioca mog pokojnog deda Čedomira Minica iz Prnjavora.

Ovo je bilo svedočenje najmlađe deda Čedine unuke iz Prnjavora.

Oko Nas – Hvala vam što ste uz nas.