JEZIVE PRIČE IZ SRPSKIH PORODILIŠTA - Neljubazni doktori, samožive sestre i očajan ambijent, samo su neke opaske od većina porodilja!

Piše: Sanela Vrbnik

Već dugo znamo da je situacija u našim porodilištima dostojna prezira, i jako loša.

Mnoge porodilje kriju ovu užasnu istinu o teškom periodu provedenom u bolnicama, ne samo iz straha i sramote, već i iz sigurnosti da to tako treba da bude i retko kome pričaju o tome.

Ali  kada taj isti košmar proživljen u našim bolnicama, treba ponovo da osete (kada požele još jedno dete), potisnuti strah isplivava, a pitanje zašto ponovo moram da prolazim kroz to?

Verujemo da je to jedan od glavnih uzroka pada nataliteta u Srbiji, i želimo da probudimo svest u građanima (u majkama ne moramo, one odlično znaju) da učine nešto, i stanu na put tom beskrupuloznom ponašanju prema novim majkama i njihovim bebama.

Ana S. je rešila da izađe iz senke i progovori o ovoj nemiloj situaciji, koja se godinama unazad dešava u Srbiji. Hrabra Kragujevčanka priča o svom iskustvu, i nada se da buduće mame neće prolaziti kroz isto.

 – Tog dana sam primljena u bolnicu u Kragujevcu, i sa velikom srećom sam iščekivala dolazak na svet, moje najlepše bebe. Puna zebnje i straha, a istovremeno i želje da se to što pre dogodi, nisam očekivala da če to biti jedno od najstrašnijih iskustava u mom životu.

Neljubazni doktori, samožive sestre, i potpuno očajan ambijent, ispunile su moje srce zebnjom – priča Ana i dodaje.

Bilo je tu još mnogo zabrinutih žena koje su prećutno proživljavale ono što i ja.

– Prvo su me poslali na pražnjenje creva, postupak kroz koji svaka trudnica mora da prođe pre porođaja. Tu me je dočekala žena, tehničar, vrlo neljubaznog stava. Počela je da se žali na svoje radno mesto, na to kako „ova doktorka iznad“ ima sreću pa je upala da radi na bolje mesto od nje. Gledala sam i slušala u neverici. Ljutito mi je rekla da legnem i bez trunke samilosti gurnula ruku, na kojoj se kada je izvukla pojavila krv. „Izgleda da sam ti zakačila posteljicu„.

Bol je bio strahovit, stegla sam se, mislila da ću se onesvestiti. Ali ona je istim principom obavljala ostatak postupka, i sve vreme se žalila na ono kroz šta mora da prolazi na svom radnom mestu.

Radovala sam se trenutku kada će me poslati dalje, i skloniti od te užasne žene.

Sledeće je bilo ništa manje grozno iskustvo. Ležanje na stolu, gde moraš biti nepomična. Ostavljena sama sve vreme u strašnim bolovima, gde tišinu jedino prekine jauk neke žene koja je u blizini.

A onda umesto sestre koja treba da bude tu, dovedena su par studenta, da posmatraju čitavu situaciju, tvoj bol nesnosan, i sramotu.

– Ali prošlo je i to. Sva srećna na svet sam donela prelepog dečaka, zdravog, 3500g i 56cm.

Nadala sam se da je mojim mukama došao kraj i da se sve to završilo, te da ću konačno moći da uživam u svoj lepoti postajanja majke.

Ali situacija je tek postala nesnosna. Ostavljajući mi bebu rukama, posle samo pola sata nakon porođaja, nakon gubitka krvi i mučnih bolova, medicinska sestra je naglasila da će se vratiti da mi pomogne nakon sat, dva.

Uplašena, ne znajući šta da radim, još uvek nemoćna da ustanem, držala sam bebu u naručju, i molila se u sebi da imam dovoljno snage da izdržim patnju i da se ne onesvestim.

Sestra je došla nakon 7 sati ponovo.

Teško mi je i sada, podjednako kao i onda kada pričam i mislim o ovome. Vapaji u sred noći, zvanje medicinskog osoblja nakon neutešnog plača bebe, i moje nemoći da ustanem i pomognem joj, njihova surova nezainteresovanost da pomognu, spavanje u sred radnog vremena, dranje na mene i ostale porodilje, kako smo nesposobne da podignemo same dete, i još mnogo mnogo toga ružnog…

Prljava kupatila, koja strašno smrde, hladna, ledena voda kojom smo prinuđene da se tuširamo, nedovoljno hrane i vode. Lekari koji retko, skoro nikada ne obilaze…

Sa suzama u očima, Ana pravi pauzu, a mi ne želimo da insistiramo na nastavku.

Jer i ovo što smo čuli do sada dovoljno je da apelujemo na sve da reaguju!

Da ne dozvole budućim majkama da prolaze kroz ovakve patnje, bez ikakve podrške i oslonca. Iako postoje ljudi koji primaju platu da obavljaju sve to.

Redakcija

Vreme je da sve svest generalno menja. Nije važno ko si, čime se baviš, sta radiš, koje si boje kože ili vere…Bitno je i najvažnije da smo ljudi!

Šaljite nam vest, fotografiju ili snimak na naš dobro poznati kontakt u opisu donje slike!

OkO NaS